Blokada – nešto što se vezuje za sportove, lični napredak, za izlazak iz jednog realnog sveta i, naravno, za pisce koji su, čini mi se, umislili da je muza ta koja određuje njihovo stvaranje. Sedim tako, gledam u onaj odštampani papir i jedino što mi prolazi kroz glavu je da jako želim da otelotvorim svoju misao.
Posmatrajući šta se dešava u okolini, zvanično mogu da kažem da ne postoji lenjost uma koja uništava kreativni modus, jer ti pisci koji su se našli pred ćorsokakom svoje kreativnosti, svoje izlive su vezivali za dati trenutak, za osećaj u stomaku koji, nalik na leptiriće, osujećuje ono što nazivamo stvarnost i koji, ako se ne ispolje, misao ostaje zauvek zacementirana u sferama podsvesti, čekajući ponovo taj nesvesni udar od kog zavise biseri svetske književnosti.
Pisac je radnik, fizikalac, čovek koji svoje misli pretače u reči, a reči nakon toga izvija i ritmički podešava smislu, ideji i beskompromisnom putu ka nekoj tamo dubokoumnoj, ali suštinski priprostoj imaginaciji, koja zapravo ne postoji.
I onda dođe neki šatro znalac i kaže:
„Ma, književnost je precenjena, to su sve izmišljotine koje si ti upakovao. Prijatelju, ti si samo lepo odštampao reči na papir, a pakuješ ih kao generalnu istinu i još očekuješ da ja to kupim i da ti poverujem, kao da si ti mesija današnjeg doba, a šta si uradio?“
Zato sam odlučio da pišem stvari koje su se dogodile. Ali ne u smislu ispovesti ili dnevnika, jer me ne interesuje da delim svoj privatni život sa gomilom koja, bez obzira na sve, očekuje da to moje pisanje ima neku potporu, elitistički naboj, nalik na Umberta Eka, ali sa sentimentalnošću Koelja.
Slika preuzeta: Originalgrupa.com
Pisanje nije autobiografija, niti postoji tendencija da se napiše život pisca. Autobiografije su precenjene i vezuju se za one koji žele da preduhitre kritičare i biografe na taj način što će napraviti epizodični presek svog života, da bi uništili pozitivistički momenat u tumačenju svojih dela.
Jer, pisci su škatljivo područje. Nema potrebe razmišljati o njihovim delima kao o proizvodu života i življenja. Razlog pisanja nije neka duboka seta, a i neće pisac zbog svoje promašenosti da pljuje po sistemu. Dela su odjek, glas, želja za prosvećenim vazduhom koja se rađa kao potreba, a nakon impulsivnog trenutka postaje sasvim drugo biće, nepovezano sa svojim autorom.
Nešto što odvaja stvarnost od pisca i pisca od stvarnosti.
Neka druga dimenzija, različita mogućnost. Ali, opisivati stvarne događaje pokušaj je pomirenja stvarnosti i pisca. Na razvoj događaja nije uticala uobrazilja, već je mašta samo zapisala i uobličila lepotu življenja. I nema potrebe izmišljati, kada se svuda oko nas nalazi razvijena priča, štivo, koje u svom korenu predstavlja neraskidivu nit sa nama samima. I umesto da se zabijemo u planisku kućicu i da uz kamin i vino ispisujemo laži, mi samo prenosimo istinite događaje posmatrane kroz našu prizmu. Momente, koji će kroz nekoliko stotina godina izumreti, kao što izumire mogućnost da se nekadašnje igre prikažu sadašnjim mališanima.
Mi ne pravimo novi svet, mi zadržavamo stari sa svim njegovim manama i lepotama, onakav kakav je bio, onakav kakav nikada neće više biti. Duh jednog vremena prenose pisci. Oni na osnovu prošlosti govore o budućnosti, želeći nešto da promene, no svesni su toga da promena dolazi od drugih ljudi, a da je na njima da sačuvaju otisak jednog vremena.
Nekada sam, kao amater, razmišljao:
„Ma, potrebno je biti originalan, sopstven, napisati nešto što drugi nisu ni pomišljali da započnu. Iskomplikovati siže do tog stepena da Agata Kristi postane mala beba u čitavoj varijanti.“
Bio sam mlad i besan i želeo sam da dokažem ljudima svoju virtuoznost, kao da je od suštinskog značaja napraviti dobru priču. Jer, to je sada poenta, ništa više, ništa manje. Aristotelovska fabula koja se uvrtela ljudima u glavu i koja predstavlja svojevrsno zadovoljstvo, mentalnu masturbaciju. Uzeo sam knjigu u ruke, izvozala me je sledećih nekoliko sati; u dahu sam je pročitao i posle nje ostalo je samo osećanje i sećanje koje će izbledeti posle isto toliko vremena. I šta sam uradio sa sobom?
Kako je vreme prolazilo, shvatao sam da je priča nešto što ostaje, ali način pripovedanja je ono što mene razlikuje od drugih.
Nešto što se naziva stil.
To je ono što razlikuje Dostojevskog od Dikensa, Tekerija od Zole, Pekića od Ćosića i Andrića. Mada i najveći laik razume šta znači stil, jer uvek se setimo prijatelja, poznanika koji, kada pričaju viceve, ostavljaju druge bez daha dok, takođe, znamo i one koji te iste lakrdijaške ideje ne umeju da prenesu.
Govorništvo, na primer, zavisi od trenutka, ali stil u pisanju je nešto čemu možemo da se posvetimo.
Međutim, posmatrajući današnje „bisere književnosti“, smatram da se uopšte ne uzima u obzir takav stilistički pristup. Što je bolja priča, to je bolji roman i tačka. Ne postoji ritmičnost, nagoveštaj, mogućnost da pisac uvede lika u šumu i da na pet stotina strana predstavi tri minuta šetnje. Počinje se „in medias res“ i, u stilu Šeldona, posmatramo poglavlja kroz fokus kamere iz treće perspektive koja nepristrasno govori o dešavanjima od kojih se ježimo.
Za sve je kriv termin po imenu „transfer stila“. To je onaj momenat kada, čitajući pojedinog pisca, nesvesno preuzimamo njegove rečenice i počinjemo da razmišljamo kao on.
Nismo mi plagijatori, niti uopšte razmišljamo o tome da pokrademo ideju, već se misli jednostavno sklapaju u okviru onoga što nas zaokuplja, a u ovom slučaju to su pisci. Koliko sam stranica izbrisao, spalio, kada sam shvatio da sam, na primer, posle Andrića krenuo da pripovedam kao on; a gde sam tu ja?
Kakav je moj stil?
Da li ću celog života skakati sa stila na stil u odnosu na trenutno čitalačko iskustvo?
Ne znam, niti želim da razmišljam o tome. Pisanje je umetnost, ali ujedno i mukotrpan rad, tako da mi niko ne može zameriti što sam se ugledao na vrhunskog arhitektu i građevinskog stručnjaka i u odnosu na njih izgradio svoje zdanje. Po ugledu na njih, ali ipak svoju građevinu.
I mogu mi dolaziti sa pričom „kako si originalan“, ali ne mogu uništiti celovitost i mogućnost da to zdanje živi u jednom gradu, državi i, u našem slučaju, u jednoj instanci zvanoj svetska književnost.