Nekadašnja dečija kolica su imala sličnu namenu, ali svakako nisu bila korištena kao današnja moderna kolica za bebe.
Još 1733. godine je, Vilijam Kent pejzažni arhitekta Vojvode od Devonšira, bio prinuđen da izmisli novi način zabave za decu svog vladara. Dizajnirana u obliku školjke, ova dečija kolica je mogla da vuče koza, pas ili poni, a ubrzo su postala luksuz koji su mogli da priušte samo bogati. Ovakva dečija kolica su se zadržala sve do sredine XIX veka kada im je promenjen prvobitni izgled i dodate ručke tako da sama kolica mogu biti gurana od strane posluge. Prvobitno kolica za bebe koja su roditelji trebali da guraju nisu bila u početku uopšte prihvaćena jer se dešavalo da se roditelji, ne znajući da upravljaju samim kolicima, sudaraju sa ostalim pešacima.
Krajem XIX veka, Vilijam Ričardson izumitelj afričkog porekla, je patentirao novi način kolevke za kolica sa mogućnošću da beba bude okrenuta od roditelja ili ka roditeljima. Tek početkom XX veka, blizu 200 godina nakon izuma, kada je početa masovna proizvodnja od široko dostupnih materijala poput metala, dečija kolica su postala značajno pristupačnija širokim narodnim masama.
Moderna kolica za bebe
Praktično tek nakon prvog svetskog rata, kolica za bebe su unapređena i u smislu bezbednosti. Ugrađeni su bezbednosni kaiševi, kočnice na točkovima, kolica su dobila čvršći ram, dok je sam sedalni deo postao dublji i otežavao je deci da beže iz kolica, a ujedno je bio i niži, kako bi u slučaju da se dogodi da dete ispadne iz kolica bilo bliže zemlji.
Nakon 1930. godine pojedini delovi kolica su zamenjeni gumenim i plastičnim delovima. Takođe se pristupilo u masovnoj primeni jeftinijih metala u izradi samog rama kolica poput hroma. Sve ove izmene su dovele do toga da sama kolica budu šire dostupnija kućnom budžetu, pa su se mladi roditelji sve češće odlučivali da kupe kolica za svoju prinovu.
Tokom narednih godina, kolica su lagano poprimala današnji izgled, sa sve više dodataka i mogućnosti.
Prva kolica koja su omogućavala roditeljima da povedu svoje mališane na trčanje sa njima su dizajnirana 1984. godina i praktično su preteča današnjih kolica za bebe sa tri točka.
Kišobran kolica
U početku su dečija kolica dolazila sa gomilom teške opreme koja su samu vožnju činila napornom za roditelje. Velika, robusna kolica koja su se pakovala tako da zauzimaju ogroman prostor, je ono što je mučilo sve tadašnje roditelje.
Inspirisan problemom koji je njegova ćerka imala dok se mučila da sklopi svoja kolica za bebe, jedan otac je odlučio da uzme stvar u svoje ruke.
Ideju za lako sklapanje dečijih kolica, Oven Finli Meklaren bivši vojni pilot i avio inženjer, je dobio 1965. godine od skrivajućeg trapa Spitfajer aviona iz drugog svetskog rata. Za sam ram je iskoristio alumunijumske cevi, znajući da će tako i značajno smanjiti težinu samih kolica. Kolica za bebe koja je Oven Meklaren konstruisao su imala i mogućnost lakog sklapanja, kako uzduž, tako i popreko i to sve praktično sa jednom rukom. Tako su praktično nastala današnja moderna kišobran kolica.
I danas se, nakon mnogo godina, kompanija Meklaren bavi proizvodnjom opreme za bebe, uključujući i širok dijapazon kolica za bebe.
Kako su kišobran kolica dobila ime
Kišobran kolica su laka prenosna dečija kolica koja kada se sklope dobijaju oblik kišobrana. Dve zakrivljene ručke za guranje koje se nalaze na vrhu kolica, platno koje se koristi u izradi ovih kolica a koje je praktično otporno na vodu i lako se pere od fleka, su ono zbog čega su ova dečija kolica i dobila svoje ime – kišobran kolica. Sama kolica su dizajnirana tako da se lako sklapaju a kada se sklope, budu laka za nošenje.