Pandemija nas je naterala da izvučemo mnoge zaključke, pa i ovaj – ona nije samo zdravstveni problem, nego se tiče i prostora. Sve je povezano i zavisi jedno od drugog. Individualni, javni i poslovni prostori moraju se bolje osmisliti. Jedno je sigurno – potrebna nam je drugačija gradnja.
Kako će korona virus uticati na arhitektonske i urbanističke planove u Beogradu? U kakvim ćemo prostorima živeti i raditi? Da li će zgrade sa mnogo spratova biti napušten model u budućnosti? Da li će gradovi, a između ostalog i Beograd, imati šire bulevare i više šetališta za pešake i staza za bicikliste?
Prilagodljiva arhitektura
Mnoge sfere ljudskog života i rada menjaju se usled epidemije korona virusa, pa se tako i arhitektura menja i prilagođava. Tokom nepovoljne epidemiološke situacije shvatili smo da nam je potreban prostor u kojem ćemo imati dovoljno mesta za sebe. To bi bio prostor koji se lako održava, u kojem se koriste materijali i sredstva za jednokratnu upotrebu i u kojem preovladava estetika koja povoljno utiče na psihičko i fizičko stanje čoveka.
Osim toga, pokazalo se da izuzetno visoke višespratnice nisu najbolje stambeno rešenje. Ako smo pametni, buduće gradske prostore ćemo osmišljavati sa iskustvom karantina na umu i razmišljati o tome kako bi nam bilo da smo u njima izolovani nekoliko meseci, kao i šta sve ti prostori treba da poseduju, a šta je u njima višak.
Da bude lakše i lepše ići biciklom
Usled rizika od širenja zaraze u javnom prevozu, mnogi Beograđani su se okrenuli vožnji bicikla. Kretanje po gradu običnim ili električnim dvotočkašem bilo bi još prijatnije iskustvo kada bi svuda postojale uređene i dobro povezane staze za bicikliste, mesta na kojima se bicikl može bezbedno odložiti, pa i više punktova na kojima bi se bicikli mogli iznajmiti. To bi umnogome podstaklo građane da se pre opredele za bicikl nego da koriste gradski prevoz u kojem je gužva ili za sopstveni automobil koji je skupo rešenje koje pritom nepovoljno utiče na životnu sredinu.
Masovnija upotreba bicikala dovela bi do rasterećenja od saobraćajnih gužvi i ne samo to – učinila bi Beograd funkcionanijim, ekološkim gradom bezbednijim i zdravijim za život.
Mešovita naselja koja pružaju sve što treba
Mala gradska jezgra koja su celina za sebe i koja u sebi sadrže i stambene i poslovne objekte, kao i dovoljno sadržaja za rekreaciju bila bi idelalan tip naselja. To bi bili kvartovi koji objedinjuju sve – prostor za stanovanje, objekte za rad, vrtić, školu, dom zdravlja, prodavnice, park… Na taj način stanovnici ovih naselja ne bi zavisili od drugih delova grada i u slučaju da se desi neki novi lockdown, uspešno bi funkcionisali u okviru svoje urbane celine i imali sve što im je potrebno.
Krovne terase
U svetu postoje mnogi primeri samoodrživih zgrada u kojima stanari na krovovima imaju prave organske baštice, a vodu koriste više puta pomoću pročišćavanja. S obzirom da smo još daleko od ovakvih futurističkih ideja, ono čime bi projektanti stambenih zgrada trebalo da se pozabave jeste da i ljudi u urbanim sredinama treba da imaju svoje parče zelenila.
Upravo nam je lockdown zbog kojeg ljudi nisu smeli da napuste svoje stanove pokazao da je i onima koji žive u gradu potrebno malo dvorište u prizemlju ili terasa na krovu. Mala zelena oaza u kojoj bi ljudi mogli da budu na vazduhu imala bi blagotvoran uticaj na fizičko i psihičko zdravlje kako mlađih tako i starijih sugrađana.
Drugačije osmišljeni poslovni prostori
Svedoci smo toga da je u mnogim halama i kancelarijama moralo doći do reorganizacije prostora usled korona virusa tako da ljudi budu na odgovarajućoj razdaljini, bez mnogo dodirivanja površina i bez mnogo kontakta među zaposlenima.
Otvoreni koncept nije se pokazao kao najsrećnije rešenje. Arhitekte predviđaju da će u poslovnim zgradama mnogo toga biti automatizovano i “na dugme,” odnosno da će se pomoću pametnih telefona i drugih uređaja moći upravljati svime od lifta do aparata za kafu. Prostori koji će se lakše dezinfikovati i u kojima će zaposleni biti na većoj distanci su poslovni protori budućnosti.
Suočeni sa ovakvim izazovima kao što je pandemija, arhitekte i urbanisti bi trebalo da razmisle o promenama koje bi se mogle uvesti i transformacijama koje bi Beogradu donele benefit. Da li će se u prestonici graditi pametnije? Ostaje da se vidi. Izvesno je da arhitektura i urbanistički planovi od pre epidemije nisu model koji je poželjan i koji može opstati u svim okolnostima, te da ga je potrebno iznova promisliti.