Porodično nasilje označava specifičan oblik nasilja koji narušava prava pojedinca u porodici, uključujući pravo na život, slobodu, fizički i psihički integritet, seksualnu bezbednost i ljudsko dostojanstvo.
Ovaj problem može zadesiti bilo koga, bez obzira na obrazovanje, starosnu dob, pol. Nasilje u porodici se ispoljava se kroz psihičko, fizičko, seksualno i ekonomsko zlostavljanje.
Tačan obim porodičnog nasilja nije u potpunosti poznat, jer većina takvih slučajeva ostaje skrivena iza zatvorenih vrata, često zato što žrtve osećaju stid, strah, krivicu ili nemaju informacije o dostupnim pomoćnim resursima.
Ipak, brojna istraživanja ukazuju na to da je nasilje unutar porodice široko rasprostranjeno i da ima ozbiljne posledice, a u Srbiji su najčešći nasilje nad ženama, kao i nasilje nad decom.
Koje su faze nasilja u porodici?
Nasilje unutar porodičnog okruženja prolazi kroz tri osnovne faze, svaka sa svojim karakteristikama i posledicama.
1. Eskalacija tenzije: Koreni besa i nezadovoljstva
Ovde nasilnik postepeno skuplja bes, često uzrokovan ličnim nezadovoljstvom, finansijskim pritiscima, ili čak alkoholom. Sve ovo može delovati kao okidač koji podstiče njegovu agresiju.
2. Akutno zlostavljanje: Bes kao kulminacija
U drugoj fazi nagomilani bes dostiže vrhunac. Nasilnik svoj bes ispoljava kroz otvoreno maltretiranje, fizičke napade, uništavanje imovine i slične postupke. Ova faza predstavlja izlivanje nagomilanog besa na žrtvu.
3. Pokušaj povratka: Emocionalna manipulacija
Poslednja faza je trenutak kada nasilnik pokušava da obnovi vezu. Ovde pokušava ponovo da uspostavi kontrolu nad žrtvom kroz emocionalnu manipulaciju, prebacujući odgovornost za nasilje na žrtvu, često pokušavajući da je navedu da se oseća krivom za nasilje ili da je njeno ponašanje tome doprinelo.
Ko su zlostavljači?
Nasilnik može biti bilo ko. Uobičajena percepcija nasilnika kao surovih individua sa ograničenim emocijama nije uvek tačna. Zlostavljači često prikrivaju svoju agresiju i ne moraju da deluju nasilno.
Međutim, istraživanja otkrivaju da zlostavljači dele niz zajedničkih karakteristika koje ih čine prepoznatljivima, među kojima su:
- Niži nivo obrazovanja i socio-ekonomski status: Jedna od uočljivih karakteristika zlostavljača jeste njihovo manje obrazovanje u poređenju sa žrtvama. Isto tako, često potiču iz nižih socio-ekonomskih slojeva u odnosu na svoje žrtve.
- Snažna potreba za pažnjom: Zlostavljači pokazuju izraženu potrebu za pažnjom. Ova potreba može biti snažna motivacija za njihovo ponašanje, te često svoje žrtve drže pod svojim kontrolisanim okom kako bi zadovoljili tu potrebu.
- Kontrola i posesivnost: Naglašena posesivnost, ljubomora i želja za kontrolisanjem drugih osobina su koje se često susreću kod zlostavljača. Oni nastoje da kontrolišu svaki aspekt života svojih žrtava, ograničavajući im slobodu i nezavisnost.
- Emocionalna zavisnost od partnera je još jedna karakteristika koja se ističe kod zlostavljača. Njihov osećaj samopouzdanja i vrednosti često zavisi od njihove moći nad žrtvom.
- Nisko samopouzdanje je još jedan čest aspekt ličnosti zlostavljača. Osećaj nesigurnosti može ih terati da kontrolišu druge kako bi kompenzovali svoje unutrašnje nedostatke.
- Ograničena fleksibilnost u vezama: Zlostavljači često pokazuju ograničenu fleksibilnost u vezama. Teže promenama i prilagođavanju, što može dodatno otežati situaciju za žrtve.
- Naglašena sklonost besu je karakteristika koja dodatno komplikuje odnos zlostavljača prema žrtvi. Njihova nesposobnost da adekvatno upravljaju svojim besom može dovesti do nasilnih ispoljavanja.
- Manipulacija i kontrola preko dece: Zlostavljači često koriste decu kao sredstvo za ostvarivanje kontrole nad žrtvom. Ovo manipulativno ponašanje dodatno otežava situaciju za sve uključene.
- Psihološke taktike i izbegavanje odgovornosti: Upotreba laži i psiholoških taktika kako bi se žrtva držala u podređenom položaju je još jedna karakteristika zlostavljača. Oni često koriste ove tehnike kako bi zaštitili sebe i izbegli odgovornost za svoje postupke.
Oni biraju žrtve koje su emocionalno ili fizički oslabljene, što im olakšava ostvarivanje kontrole. Paradoksalno, nasilnici mogu biti društveno prihvaćeni, šarmantni i s lakoćom održavati dvostruki identitet – jedan za porodicu, drugi za spoljni svet.
Nasilnici sprovode zlostavljanje kroz planirane korake. Izvode nasilje kada su sami kod kuće ili kada su žrtve izolovane, kao deca u svojim sobama. Koriste manipulaciju kako bi se predstavili u pozitivnom svetlu, često pokazujući pažnju kroz poklone, javne izjave hvale ili druženje sa žrtvama.
Zašto žrtve ćute?
Žrtve porodičnog nasilja često trpe godinama pre nego što steknu hrabrost da progovore o svojim mukama. Ova dugotrajna patnja često je posledica straha od osude društva i predrasuda, čineći ih nesposobnim za iznošenje istine.
Dodatno, pritisak okoline da preuzmu odgovornost za nasilje koje trpe dodatno smanjuje njihovu sposobnost da se suprotstave situaciji.
Nepostojanje podrške unutar primarne porodice, koja ponekad čak forsira trpljenje, dodatno pogoršava ovu delikatnu situaciju.
Sve ovo zajedno stvara začarani krug ćutanja, sprečavajući žrtve da se oslobode okova nasilja i zatraže pomoć.
Posledice porodičnog nasilja
Svaka veza u kojoj se pojavljuje nasilje ostavlja ozbiljne posledice na osobu koja je izložena tome. Iako stručnjaci za mentalno zdravlje zvanično ne svrstavaju porodično nasilje među bolesti, osobe koje ga trpe neosporno dele određene zajedničke simptome.
Mnogi pojedinci koji su bili žrtve takvog nasilja pate od depresije ili posttraumatskog stresa. Što se duže nasilje nastavlja, veća je verovatnoća da osoba koja ga podnosi razvije različite mentalne probleme.
Ono što osoba koja je izložena nasilju u porodici može da preduzme jeste da prepozna situaciju u kojoj se nalazi i da što pre potraži pomoć.
Nasilje u porodici nije privatna stvar. Svi treba da budemo svesni ovog problema i pružimo podršku žrtvama. Svako zaslužuje bezbedno i podržavajuće okruženje, bez straha od nasilja ili zlostavljanja.