Književnici o kafanama u Beogradu

Za muškarce je kafana uvek bila izabrano mesto. I to ne tek „neka tamo prolazna kafana„, već ona sa stalnim mušterijama koje imaju ustaljene navike. Uvek umeju da pronađu neku kafanicu na povratku kući i nazovu je svojom.

Ili neku blizu autobuske stanice, blizu radnog mesta gde se ode na pauzu sa kolegama.

Posebna im je i kafana za nedelju izjutra u kojoj se pijucka belo vino sa starim drugarima i utanačuju opklade, i gde izrečeno ne povlači posledice. Šta su naši poznati književnici i novinari XX veka govorili o kafani. Pročitajte u sledećim pasusima.

Petar Lazić – Akohol, to je nama u krvi

Petar Lazić
Petar Lazić

Najveći strah je strah od nepoznatog. Pošto je čovek sam sebi najveća nepoznanica, on se, logično, sebe najviše i plaši. Zato mu je potrebno društvo, u masi se strah lakše podnosi. Iz mase se crpi psihološka sigurnost, naročito ako je sudbina i ostalih sapatnika istovetna.

Zato čovek ne pije sam, zato čovek koji pije nikada nije sam i zato čovek pije u kafani okružen onima sa kojima deli istu sudbinu. Zbog svega toga na ovim prostorima alkohol i kafana skoro da su sinonimi.

 

Muharem Pervić: Dva eseja o kafani

muharem_pervicZašto ljudi dobar deo života provedu u kafanama, restoranima, bifeima, bistroima? Šta ih tamo čeka? Kome se ukazuju i prikazuju?

Da li je stvar u razgovoru, u ljudskoj potrebi da govore, ili isto tako dubokoj potrebi da dele sa ljudima brigu, bol, radost, patnju, dilemu? Kafana je na svoj način, privid prisustva i osećanja da nas neko čeka, da smo nekom potrebni, da nas neko očekuje i pominje.

Beogradska kafana je scena, ali ne ona na gostovanju u nepoznatom gradu! Najveća scena koja oblikuje posebne glumce; svaki gost ima neku vrstu dara: jedan je brbljiv, drugi ume da sluša, treći uveseljava, četvrti zna na stotine viceva, peti misli svoju brigu gde mu je supruga. Na njoj se govore jezici nebrojivi, neprepoznatljivi.

Kafana je jedna topla tuđina. Kafanska je priča moćna, lako se širi, gotoveo je univerzalna.

U kafani čovek je prazno bure koje se postepeno puni, pivom, vinom, rakijom, što ukupno uvećava prazninu koja čoveka u kafanu goni. Narcizam je odličje kafanskih ljudina. Valja se izboriti za sopstveno mesto i rejting u kafanskom društvancu.

I ludi i umni, svi su u kafani manje ili više ostvareni, pesnici, arhitekte, u svakom slučaju veći su i jači nego što inače jesu. Kafane su institucije visokog ranga i ne treba ih zapostavljati, na brzinu menjati, a još manje zatvarati. Srbija ima sto lica, a kafana bezbroj. Svaka na svoj način i čista i prljava, puna muva, mirisa jeftinog vina, kao i one „gospodske“ nude toliko različitih specijaliteta, ludosti, mudrosti, ljubavnih i finansijskih jada da im nije lako odoleti.“

O ženama

„Primetili ste, ženski glasovi u kafani  su prisutniji i naglašeniji u komičnim situacijama. Žene se za kafanskim stolom najčešće smeju.

Momo Kapor – O kafani Klub književnika u Francuskoj ulici

Momo Kapor
Momo Kapor

„Veoma je teško govoriti o tri podrumske prostorije u kojima svake noći ima građe za najmanje tri sage ili tri oveća romana. Reći ću samo da u Beogradu nema mesta koje izaziva toliko oprečnih mišljenja, kao što je Klub književnika.

Nekada je ovde znalo biti pisaca, najveći broj po kvadratnom metru u Evropi. Kroz Klub su promicale najčuvenije ličnosti tog doba: poznati glumci i glumice, moćni kritičari, dugokosi pesnici, pravo čudo!

Nikada u životu nisam pojeo bolju teleću čorbu sa mileramom nego ovde. I danas po svetu po čuvenim restoranima tražim bez uspeha taj ukus.

Metež u kom se umetnost, strast, ambicije, politika i lukavstvo prepliću sa gastronomijom, svežim vestima iz proverenih izvora, nagađanja sa predskazanjima, spletke sa lucidnim trenucima.“

O Mažestiku

Najotmeniji beogradski hotel Mažestik otvoren je 1937. baš one godine kad sam se ja rodio. Život Mažestika se odvijao slično mome; do rata su u njemu sedela beogradska gospoda uz kapucinere, za vreme rata Nemci, a posle, u zimu četrdeset i četvrte, u njega se useliše zapadne ambasade koje još nisu imale svoje zgrade, tako da je svaka ambasada dobila sobu-dve.

U jednoj od njih, britanskoj, živeo je i veliki engleski pisac Lorens Darel, skromni ataše za štampu. Odatle je pisao sarkastična pisama Henriju Mileru o Beogradu koji je za njega bio jedan od najružnijih gradova Evrope, i o sumornim, neobrijanim Beograđanima.

U kafeu su sedeli: gojazni i briljantni Stanislav Vinaver, nadrealista Ljubiša Jocić,  nezaobilazni Zuko Džumhur i stari prevodioci. U Mažestiku je redovno odsedao i Krleža, koji je u restoranu jeo gusku na podvarku, pio crno vino i primao prijatelje za sto.“

Bogdan Tirnanić – o noćnim kafanama u Beogradu

Bogdan
Bogdan

Posebnu slavu su u Beogradu stekle one kafane koje rade tokom cele noći http://www.beogradnocu.com/kafane-u-beogradu/.

One su bila zgodna mesta da socijalni radnici, statističari i milicija utvrde trenutni prosek beogradskog stanovništva jer su se u nih, pred zoru, slivale grupice sasvim različitih begunaca od sna – došljaci bez krova nad glavom, prodavci sa okolnih pijaca, glumci koji proslavljaju neku premijeru, putnici za prve jutarnje vozove, ostarele siledžije i zaljubljeni koje teško pogađa stambena kriza.

Najčuveniji lokal ovog profila je bio bife Braničevo na Bajlonijevoj pijaci. Celonoćne kafane su pedesetih bile oko pijace Zeleni venac Triglav, Lovćen, Kragujevac. Najveću slavu je uživala Majevica, na uglu Balkanske i Narodnog fronta.“

O Poslednjoj šansi

„U prvo vreme Šansa je primala jedva desetak gostiju i prodavala najviše par barenih kolenica za noć, no kako se stvar pročula, posao je polako počeo da se širi i danas je Poslednja ogroman svetski lokal. Na pijaci Stari đeram postojala je Jablanica, dežurno svratište za one kojima je kasno za leganje, a rano za ustajanje.“

Okrenemo li se prošlosti u raznovrsnim letopisima Beograda, uvek, od pamtiveka razabiraju se opšta mesta. Ona su približno opisivana ovako:

Sveta Lukić u memoarima „Bivši Beograd“

Sveta Lukić
Sveta Lukić

„Beograd na vetrometini – buran susret Istoka i Zapada, uvek na udaru osvajača i zavojevača –  grad devedeset osam puta oslobađan.

Beograd u trajnom previranju – gledano sa ušća Save u Dunav, liči na brod, opkolila ga Kalemgdanska tvrđava – paluba mu je Gornji grad –  crkva Ružica i Sahat-kula kao dimnjaci – na komandnom mostu stoji Pobednik. Brod nema drugog smera nego da plovi Panonskim morem i dospe pravo u Evropu.

Beograd bez konstante – borba se odvija i na samom brodu – putovanje kroz istoriju narušavano je ratovima, razaranjima, smenama rasa i klasa – otud večito početništvo – odsustvo stila, kulture, konstante u normama i merilima vrednosti. Prateći tok moderne plovidbe beogradske ubrzo se dolazi do kafana, što je samo sebi simptomatično.“

Kad se pažljivije zagleda, Beograd ipak ima svoje draži. U isto vreme on je, zaista, vrlo nesavršen grad. Od lika do karaktera pun je mana, kao šipak; na sve strane rđave improvizacije kratkog daha. Planirano se nezavršava, neplanirano završava na brzinu, u histeriji. Pod naletom novogradnji i novog stanovništva kao da je Beograd ustuknuo. Stvorilo se zamešateljstvo. Još ima kod nas nešto tradicionalno dobro, izrazito, jako obeleženo. Zar upravo jedan istaknuti francuski diplomat nije izjavio da u Beogradu živi najinteresantniji, najduhovitiji i najgostoljubiviji svet koji on zna„.

Napisala Valentina Branković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Copyright Beograd na drugačiji način. 2017
Tech Nerd theme designed by FixedWidget